Nesto licno

Ja nisam pesnik, nisam cak ni umetnicka dusa … ali imam dusu koju zaboli svaka rec koju napisem kad sam u samoci.Mozda i jesam neka vrsta umetnika, onaj koji bol pretvori u san a samocu u osmeh.Umem jako dobro nedostajanje da pretocim u zaborav, a potrebu u nebitnost. I pravim se da je to sasvim normalno, da tako treba i da mi nista na svetu nije tesko ni potrebno.To je moja umetnost …
A nocu, kad sednem sam sa sobom, kad stavim papir pred sebe, kad mi istina pogleda u lice i cinicno mi se nasmeje … tada postajem ono sto zapravo jesam.
Praznina u kojoj se kotrljaju sitnice pretvorene u kamencice koji me bockaju i podsecaju sta imam i sta sam izgubio.
Ja sam onaj zaboravljeni opusak u pepeljari, koji sam sebe sagori.
Ona kisna kap koju svako mrsko strese sa sebe.
Dva gutljaja kafe ostavljena u soljici jer je ukus odvratan.
Suva i hladna zima bez snega, lepa stilizovana cipela kojoj nedostaju pertle.
Drska bez cveta, naslov bez pesme.
Greh koga izjeda kajanje, zivot bez tebe.
Moja dusa je moja tamnica, u kojoj svakodnevno ispastam grehe zbog onoga
sta sam ti ucinio.Moje kajanje je moja mantra. Ubrizgao sam ga u vene i dopingujem se svakog dana, ne dozvoljavam sebi da preskocim dozu. Ja sam
ogavni staresina ludila koje sam sam sebi napravio, izgubivsi tebe.
Pa sad lelujam kroz zivot, pustajuci ga da me baca kud zeli. Ne zanima me na koju cu stenu pasti, ja zelim da dozivim bol veci od tvog, moram da postanem beznacajno zrno, da bi mozda nekad iz njega isklijalo nesto.
Nesto vrednije od ovoga sto sam sad.
Povredivsi tebe, unistio sam sebe … izgubivsi tebe,izgubio sam secanje na sebe.
Ja nisam pesnik, ovo samo moja dusa, kroz reci, zeli da pobegne od mene … jer je ne zasluzujem.

Komentariši